Билећа навија за Звезду

СД Црвена Звезда

                    О СД ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Спортско друштво Црвена звезда из Београда основано је 4. марта 1945. као омладински фискултурни клуб. Покренула га је, на позив градског одбора УСАОС (Уједињени савез антифашистичке омладине Србије), група спортских радника из Београда: Зоран Жујовић, Слободан Ћосић, Љубиша Секулић, Душан Богдановић. Међу оснивачима су такође били: Светозар Глигорић, Н. Поповић, М. Петровић, М. Ћирић. Од првобитног фискултурног клуба са бројним секцијама, Црвена звезда је прерасла у спортско друштво које обухвата клубове у скоро свим спортским гранама. Навијачи СД Црвена звезда називају се Делије Север. Навијачка група је основана 1989. године.

У оквиру спортског друштва постоје готово сви спортови, али најпознатији је ФК Црвена звезда.

Ово је списак клубова СД Црвена звезда са датумом оснивања

Спорт Име клуба Основан
Фудбал ФК Црвена звезда 1945.
Фудбал
(женски)		 ЖФК Црвена звезда 2011.
Кошарка КК Црвена звезда 1945.
Кошарка
(женска)		 ЖКК Црвена звезда 1946.
Одбојка ОК Црвена звезда 1945.
Одбојка
(женска)		 ЖОК Црвена звезда 1946.
Рукомет РК Црвена звезда 1948.
Рукомет
(женска)		 ЖРК Црвена звезда 1995.
Атлетика АК Црвена звезда 1945.
Ватерполо ВК Црвена звезда 1945-2008., 2010.
Тенис ТК Црвена звезда 1946.
Веслање ВК Црвена звезда 1922.
Стрељаштво СК Црвена звезда 1980.
Мачевање МК Црвена звезда 1946.
Шах ШК Црвена звезда 1945-2000.
Џудо ЏК Црвена звезда 1955-1957., 1989.
Бокс БК Црвена звезда 1952.
Стони тенис СТК Црвена звезда 1945-1951., 1980.
Хокеј на леду ХК Црвена звезда 1946-1947., 1953.
Професионални бокс, Ултимат фајт, Кјокушинкај УФК Црвена звезда Гинис 1997.
Кик бокс КБК Црвена звезда 1995.
Дизање тегова, Дисциплина снаге, Бодибилдинг КДТ Црвена звезда 1996.
Пливање ПК Црвена звезда 1946-1948., 1959.
Карате КК Црвена звезда 1972.
Аутомобилизам АК Црвена звезда 1946-1998.
Бициклизам БК Црвена звезда 1945-1946., 1995.
Скијање СК Црвена звезда 1946-1970., 1989-1993.
Рвање РК Црвена звезда 1953.
Куглање КК Црвена звезда 1953.
Теквондо ТК Црвена звезда 1994.
Клизање КК Црвена звезда 1946-1947., 1993.
Бриџ БК Црвена звезда 1995.
Рагби 13 РК Црвена звезда 2006.
Боулинг БК Црвена звезда 2007.

08/29,2013 Posted to СД Црвена Звезда

Comments (0)


Фудбалски клуб "Црвена Звезда"

                              ИСТОРИЈА:

Фудбалски клуб Црвена Звезда основан је 4. марта 1945 године, на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Првобитно мјесец дана раније, дакле у фебруару исте године основано је ново омладинско фискултурно друштво које је брзо прерасло у спортски колектив и добило име Црвена Звезда.

ТРОФЕЈИ:

Шампиони државе (НР Србије, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије): 30
1946, 1951, 1953, 1956, 1957, 1959, 1960, 1964, 1968, 1969, 1970, 1973, 1977, 1980, 1981, 1984, 1988, 1990, 1991, 1992, 1995, 2000, 2001, 2004, 2006, 2007, 2014, 2016, 2018, 2019

Национални Куп: 24
1948, 1949, 1950, 1958, 1959, 1964, 1968, 1970, 1971, 1982, 1985, 1990, 1993, 1995, 1996, 1997, 1999, 2000, 2002, 2004, 2006, 2007, 2010, 2012

Лига Шампиона (Европски куп): 1
1991

Интерконтинентални куп (Свјетски куп): 1
1991

Прву утакмицу наш клуб одиграо је против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а и побиједио са 3:2, а стријелац првог гола био је Коста Томашевић.

Утакмица је одиграна на стадиону „Авала“ (бивше игралиште СК Југославије) пред око 3000 гледалаца. Седам дана касније Звезда је играла против играча британске армије и побиједила са 12:0.

Током 1945. године клуб је одиграо око 36 мечева. Црвена звезда је забељежила побједе у 30 мечева, играла неријешено 5 и изгубила један меч од Румуније у Темишвару 23. септембра 1945. године.

Послије освојеног првенства Србије 1945/46, Црвена звезда је освојила Куп Југославије 1948. побједом од 3:0 у финалу над Партизаном.

Тај успјех је поновљен и у наредне двије године, побједама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над загребачким Динамом (3:0). Низ великог успјеха је настављен и 1951. када је клуб по први пут постао првак Југославије. Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је првенство ријешено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за побједу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла на само бод заостатка. У том посљедњем колу БСК је успио да Динаму узме бод, а Црвена звезда је успијела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика која је била на страни Звезде.

У наредним деценијама Црвена звезда израста у гиганта свјетског формата, са препознатљивом брзом и ефикасном игром. Бројни стручњаци и спортски радници доприносили су успјесима клуба, организација је подизана на виши ниво, изградили смо нови стадион...

Доминирали смо у националним такмичењима, и вријеме је дошло да се оде степеник више, односно да сав уложени труд и рад добије своју потврду у виду неког континенталног трофеја. Прва велика прилика пропуштена је у финалу Купа Уефа 1979. године, када смо у финалу, након судијске неправде поражени од Борусије из Мехенгладбаха. Наредних скоро деценију ипо црвено-бијели су били редован учесник евро-купова, побјеђени су многи фудбалски џинови, а Црвена Звезда захваљујући сјајним играма и врхунским велемајсторима у својим редовима постаје симбол источно-европског фудбала. 

Круна успјеха на Маракану стигла је коначно 1991. године када Златна генерација српског клуба осваја Европу и свијет. У финалу Купа европских шампиона побјеђен је Олимпик из Марсеја, да би само неколико мјесеци касније у Токију, пехар намјењен свјетском клупском прваку заблистао у трофејној сали стадиона "Црвена Звезда".

Нажалост једна генерација младих и суперквалитетних играча усљед грађанског рата на простору бивше Југославије није успјела да се задржи на окупу, услиједиле су спортске санкције према нашој земљи и забрана учешћа у међународним надметањима. Стање у клубу се често поистовјећује с пуним правом са стањем у држави, јер још од оснивања судбину српског народа дијелио је и наш клуб. Прошли смо кроз веома турбулентан период у коме су руководство и играчи често мијењани, квалитет фудбала је опао, али и у таквој ситуацији успјели смо да освојимо завидан број трофеја у домаћим оквирима. Доласком бивших играча из Златне генерације на мјесто предсједника и тренера, Владана Лукића и Роберта Просинечког, најављен је повратак на стазе успјеха.
Ново поглавље у историји најтрофејнијег српског клуба отворено је у мају 2012. године када су на Маракани одржани први, историјски непосредни избори за састав новог Руководства клуба. Право гласа имали су сви чланови, а за Предсједника је као једини кандидат изабран Владан Лукић који је на тај начин започео свој други мандат на мјесту првог човјека црвено-бијелих. Међутим, наредни мјесеци нису донијели очекивану стабилност у Љутице Богдана. Црвена Звезда суочила се са великим финансијским проблемима, на то су се надовезали и слабији резултати екипе, па је епилог свега био одлазак Роберта Просинечког са мјеста тренера у августу. На његово мјесто експресно је постављен Александар Јанковић. Ипак, није се много чекало на нове турбуленције. Владан Лукић је у новембру подио оставку, након чега је формирана Радна група која је имала задатак да организује нове изборе. Други по реду непосредни избори, на Маракани су одржани 17. и 18. децембра, а такође као једини кандидат побједио је Драган Џајић. Најпризнатији српски фудбалер свих времена и својевремено најбоље лијево крило свијета, на тај начин се вратио у своју Звезду и заједно са најближим сарадницима и члановима Управног одбора ухватио се у коштац са бројним недаћама које су задесиле српског спортског гиганта.

На љето 2014. године, Црвена звезда је освојила 26. титулу првака државе, и то након вишегодишњег „поста“. Две године касније, 27. титула првака освојена је на веома доминантан и убедљив начин, и управо је овај трофеј показатељ да се Црвена звезда опоравља, и да се са много више оптимизма може гледати ка будућности најтрофејнијег клуба у Србији.

                   Шест Звездиних звезда:

Рајко МитићДрагослав Шекуларац
            Рајко Митић                     Драгослав Шекуларац
Драган ЏајићВладимир Петровић
  Драган Џајић  Владимир ПетровићДраган СтојковићГенерација 1991.
         Драган Стојковић                  Генерација 1991.

08/28,2013 Posted to СД Црвена Звезда

Comments (0)


Кошаркашки клуб "Црвена Звезда"

                              ИСТОРИЈА:

Кошаркашки клуб Црвена Звезда основан je 04.03.1945. године и од тада je освоjeно 20 титула шампиона, 9 националних Купова и Куп европских побједника купова, док су бројни црвено-бијели асови освајали олимпијске медаље, као и медаље на свјетским и европским првенствима.

ТРОФЕЈИ:

Шампиони државе (СФРЈ - СРЈ - Србија): 20
1946, 1947, 1948, 1949, 1950, 1951, 1952, 1953, 1954, 1955, 1969, 1972, 1993, 1994, 1998, 2015, 2016, 2017, 2018, 2019

Национални Куп: 9
1971, 1973, 1975, 2004, 2006, 2013, 2014, 2015, 2017

Национални Суперкуп: 1
1993

Куп Побједника Купова: 1
1974

Јадранска лига: 4
2015, 2016, 2017, 2019

Суперкуп Јадранске лиге: 1
2018

Од прве утакмице подно раскошно расцвјеталог Калемегдана, када се није знало шта значе ријечи “зона”, “пресинг”, “индивидуална одбрана”, “контранапад”, када су кошаркашке патике, дрес, тренерке, штитници за ноге били само мисаона именица, до данас Црвена звезда је била и остала кошаркашки бастион. Полако, ни из чега, првих година Звезда је савладавајући тешкоће (поправљено игралиште, набављени нови кошеви, сашивени дресови, набављене нове лопте…) кренула да побјеђује све своје противнике, остварујући резултате са којима се нико није могао поредити.

Тако је почело “златно доба” Црвене звезде, освојено је десет узастопних шампионских титула. У то вријеме није се могла замислити ниједна национална селекција без седам-осам кошаркаша Црвене звезде, а прву петорку коју су сачињавали Небојша Поповић, Тулио Роклицер, Александар Гец, Ладислав Демшар и Срђа Калембер и дан данас многи сматрају петорком “снова”. Они су у дресовима, ишараним звјездицама, симболима освојених шампионата, имали свој стил. Обезбједили су просперитет нашој кошарци, створили јој славу, забељежили прве међународне успјехе и препустили своје мјесто у тиму новим генерацијама. Величина петорке снова је и у њеној пионирској, готово промотерској улози у нашој кошарци. Представљали су диван мозаик хармонично укомпонованих различитих врлина. Београд ће заувијек памтити те асове јер су истовремено постизали врхунске резултате и забављали публику духовитом игром.

Након тога, наступио је резултатски пад, смјена генерација и требало је да прође 14 дугих година да би се стигло до нове, једанаесте шампионске звјездице. Ту, толико чекану титулу Црвена звезда је освојила у сезони 1968/69. захваљујући и томе што је најбоље партије пружала против најјачих противника. По два пута побиједила је Југопластику, Задар и Партизан. Предвођени Владимиром Цветковићем до титуле су дошли Драган Капичић, Зоран Лазаревић, Иван Сарјановић, Љубодраг Симоновић, Срђан Шкулић, Зоран Славнић, Тихомир Павловић, Немања Ђурић, Мирослав Тодосијевић, Драгиша Вучинић и Дубравко Капетановић и то је до тада био најмлађи шампионски тим у југословенској кошарци.

Дванаеста титула по реду освојена је у сезони 1971/72 , а онда је пласман нашег клуба у првенству опадао из сезоне у сезону. Ипак, тих седамдесетих година црвено-бијели су три пута постали побиједници Купа, а највећи дио терета носила је екипа чију су окосницу чинили Славнић, Капичић, Симоновић, Лазаревић, Вучинић, Пешић, Живковић, Грујичић, Граси, Латифић, Горан Ракочевић и Јовановић. Од прве генерације која је освојила десет узастопних титула наш клуб није имао бољу екипу од оне чије су перјанице били Славнић, Симоновић, Капичић, Вучинић и Живковић. Тек једно финале и сјај освојеног Купа побједника купова, двије титуле првака Југославије и два домаћа купа скроман је скор играча који су плијенили игром и мајсторством. Потенцијал је био вансеријски. У својој богатој историји кошаркаши Црвене звезде одиграли су три финала Купа купова и два европска финала Купа Радивоја Кораћа.

Прво финале Купа купова наши кошаркаши изгубили су 1972. године од италијанског Симентала из Милана резултатом 70:74, затим су 1974. године савладали Збројевку из Чехословачке 86:75, а треће финале Купа купова изгубљено је од Спартака из Лењинграда резултатом 62:63 1975. године. У првом финалу Купа Радивоја Кораћа 1984. године у Паризу француски Елан био је бољи и побједио са 73:97, док су се у другом звездином финалу за “Жућкову левицу” 1998. године играла два меча са италијанским Мешом из Вероне. Наш тим је најприје тријумфовао у гостима са 74:68, да би онда поклекао у фантастичној атмосфери дворане “Пионир” са 64:73 и са укупних 138:141 изгубио драгоцјени трофеј.

Тринаеста шампионска звјездица пришивена је 1993. године и то послије 21 године поста. Слављена је дуго, заједно са навијачима, јер је и чекана дуго. У петој утакмици финала плејофа надигран је Партизан, а за титулу првака заслужни су сви играчи: Саша Обрадовић, Небојша Илић, Зоран Јовановић, Миле Маринковић, Никола Јовановић, Милета Лисица, Дејан Томашевић, Драгољуб Видачић, Александар Трифуновић, Растко Цветковић, Слободан Каличанин, Предраг Стојаковић и Срђан Јовановић.

У наредној сезони Црвена звезда је још убједљивије дошла до 14. титуле државног првака.У финалу плеј-офа декласиран је вјечити ривал, Партизан са 4:1 у побједама.

Своју 15. шампионску титулу наши кошаркаши су освојили 1998. године. Те године у финалу плеј-офа са 3:1 у побједама Звезда је надвисила екипу Железника.

У посљедњих неколико година наш кошаркашки клуб се враћа на стазе успјеха. Бљесак је виђен у финалу националног купа, Купа Радивоја Кораћа (домаћи куп понио је то име послије укидања овог цјењеног европског такмичења). Тада су црвено-бијели у драматичним утакмицама финалног турнира у Новом Саду најприје надвисили првака државе Партизан, онда домаћина Војводину и коначно у финалу и екипу Рефлекса из Железника.

Невјероватан податак је да су наши кошаркаши сва три меча, играна у само три дана, добили у продужецима. Такав подвиг се не памти, а добија на значају јер се до трофеја дошло у значајно ослабљеном саставу, укључујући и изостанак са финалне утакмице капитена и далеко најбољег играча Игора Ракочевића. Изблиједијела сјећања на освојен куп прије 28 година освјежили су Горан Јеретин, Игор Ракочевић, Вук Радивојевић, Милан Дозет, Милош Мирковић, Норман Ричардсон, Милко Бјелица, Александар Ђурић, Владислав Драгојловић, Лука Богдановић, Чедомир Витковац и Алексеј Нешовић.

У августу 2011. године Црвена звезда је потписала технички споразум са ФМП-ом, а од тада црвено-бијели из године у годину биљеже све боље резултате. Звезда је 2012. године поново освојила трофеј у Купу Радивоја Кораћа који је успјела да одбрани још два пута. Такође, црвено-бијели су се 2013. године вратили у Евролигу и у сезони 2014/2015 по први пут изборили учешће у Топ 16 фази. Управо сезона 2014/2015 крунисана је као најуспјешнија у историји клуба пошто је осим трофеја у националном Купу освојен први шампионски прстен АБА лиге као и титула првака државе послије 17 година.

08/28,2013 Posted to СД Црвена Звезда

Comments (0)


Одбојкашки клуб "Црвена Звезда"

                              ИСТОРИЈА:

Одбојкашка секција Црвене Звезде је била један од оснивача ОФД Црвена Звезда у марту 1945. У периоду од 1945. до 1950. године, овај спорт у оквиру спортског друштва био је организован као секција. У другом периоду, од 1950. до 1955. године, секција је прерасла у клуб.

ТРОФЕЈИ:

Шампиони државе (СФРЈ, СРЈ и Србије): 12
1951, 1954, 1956, 1957, 1974, 2003, 2008, 2012, 2013, 2014, 2015, 2016

Национални Куп: 14
1960, 1972, 1973, 1975, 1991, 1993, 1997, 1999, 2009, 2011, 2013, 2014, 2016, 2019

Национални Суперкуп: 5
2011, 2012, 2013, 2014, 2016

На самом почетку тренинзи су били нередовни, јер су играчи овај спорт више прихватили као врсту разоноде. Прва званична утакмица, одиграна је у прољеће 1945. године, суботичког Спартака. Исте године, такође у Суботици, одржано је и прво првенство државе, на којем су право учешћа имале репрезентације република СФРЈ. За репрезентацију Србије наступала су двојица одбојкаша Црвене Звезде, Живојин Зец и Миша Илић.

Прво првенство Југославије, на коме су право учешћа имали клубови, одиграно је 1946. године. Освајањем другог мјеста, прво на првенству Београда а затим и на првенству Србије, екипа Црвене Звезде је изборила пласман на завршни турнир првенства државе. Завршни турнир је одигран у Сарајеву, уз учешће десет екипа, а Црвена Звезда је заузела пето мјесто.

Одлука о припајању Црвеној Звезди, екипе Студента, донијета је 1947. године. Припајањем Студента, Црвена Звезда знатно појачава свој играчки кадар, а као највећа појачања долазе Бата Марковић и Воја Милановић из Милиционара. Тако појачана екипа освоја прво мјесто на првенству Београда и треће на првенству Србије, чиме се квалификује на финални турнир првенства државе. На том првенству одиграном у Љубљани, екипа је заузела четврто мјесто. Стандардну „шесторку“ Црвене Звезде тада су чинили: Бата Марковић, Воја Милановић, Тринајестић, Данило Солдатовић, Живојин Зец и Стојанов. Чак тројица играча из те звездине поставе, Марковић, Милановић и Солдатовић наступали су за репрезентацију Југославије.

На државном првенству 1948. године, одржаном у Марибору, одбојкаши Звезде су заузели треће мјесто. Тадашњу поставу Црвене Звезде су сачињавали Бата Марковић, Воја Милановић, Тринајестић, Данило Солдатовић, Живојин Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац.

Од 1949. године, првенство Југославије почиње да се игра лига са осам екипа, по двокружном бод систему. Црвена Звезда је те године заузела треће мјесто.

Током 1950. година, као посљедица лоших резултата те сезоне, јавила се могућност гашења одбојкашке секције. Умјесто гашења, одбојкашка секција прераста у одбојкашки клуб. Екипа је подмлађена Мандарићем, Ружићем и Минићем, а нешто касније им се придружују Милосављевић и Вељковић. Подмлађена екипа, предвођена Стојмировићем, започела је прекретницу у историји одбојкашког клуба Црвена Звезда. Ту генерацију је красио специфичан начин игре, који се одликовао динамичном игром на мрежи и који је назван Звездин систем.

08/28,2013 Posted to СД Црвена Звезда

Comments (0)


Рукометни клуб "Црвена Звезда"

                              ИСТОРИЈА:

Рукомет се развијао супротно човеку. Прво је, док није проходао, био велики. Касније, кад је стасао и стекао коначну форму и изглед, постао је мали. Све је кренуло 1. октобра 1948. године, са играњем су кренули гимназијалци, а под будним оком Мирослава Павловића. Годину дана касније конституисана је рукометна секција Црвене звезде, а иницијативу су покренули ученици Друге и седме мушке гимназије. Играло се тако све до 1952. Тада на сцену ступа мали рукомет и са њим заједно и Црвена звезда, која је имала слуха за промене које су касније постале неминовне.

ТРОФЕЈИ:

Шампиони државе (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије): 9
1955, 1956, 1996, 1997, 1998, 2004, 2006, 2007, 2008

Национални Куп: 5
1956, 1995, 1996, 2004, 2017

Национални Суперкуп: 1
2017

Остала такмичења - Трофеј Добоја: 2
1974, 1989

Увидели су тада рукометни визионари из Љутице Богдана у ком правцу се усмерава овај спорт. Иако су били изложени својеврсним притисцима, није се одступило. Показало се ко је био у праву.

Савезни турнир у Загребу донео је нашим момцима четврто место, у конкуренцији шест екипа. Било је то 1954, а већ следећи шампионат био је у нашем знаку. Било је, додуше, и нешто среће, јер су од завршног турнира одустали два загребачка клуба, Првомајска и Загреб. У два меча, у Београду, савладана је Млада Босна из Сарајева и то више него убедљиво. Најпре 17:6, а онда 11:4. Шампиони смо, први пут у историји. Отуд, сви су редом ушли у легенду. Међу оне о којима се занавек прича, све док постоји Звезда. Дакле, златним словима у рукометне бесмртнике уписани су Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Богдан Цвијетић, Владимир Милић, Михајло Марковић и Никола Вучинић. Била је то генерација за респект. Страх и трепет. Доказ је и оно што до тада ником није успело – 1956. Црвена звезда је освојила дуплу круну. Примат је потврђен на терену, тамо где и треба. Са два освојена трофеја. Ко је бољи? Нико.

Састав – исти. Непоновљив. Код нас је тако, све што је лепо кратко траје. Само годину дана касније овај тим за трофеје је доживео велике промене. Довољне за почетак једне нове ере, ере таворења. Друго, треће место, представљали су максимална достигнућа. Трофеја не да више није било, него је та рукометна клетва трајала пуних 39 година. Просто невероватно, ако се само овлаш спомену имена која су продефиловала, али и оставила траг у клубу. Имали смо Милана Лазаревића, Бранислава Покрајца, Петрита Фејзулу, Јовицу Цветковића, Милана Калину, Андрију Бањанина, Ненада Перуничића, Свету Ћерамилца… Имали смо врхунске играче, мајсторе над мајсторима, али ништа није вредело. Трофеји су нас заобилазили, чак и онда кад смо веровали да су сасвим сигурно у нашим рукама. Било је много прилика за радовање, али радовали су се неки други. Нама је, по правилу, уместо примања честитки, било суђено да честитамо победницима.Баш уклете су биле 1975,1991,1992, 1994. кад смо у финалима губили Куп. Шта рећи о још драматичнијем развоју догађаја у првенственој сезони 1982/83. Били смо на прагу испијања победничког шампањца, делило нас је од славља само једна, последња утакмица. Остао је меч са Слогом. Победа је доносила титулу. Уместо остварења снова, догодио нам се још један рукометни Ватерло. У Добоју. Уместо шампиони, постадосмо вицешампиони, са истим бројем бодова (36) као и Металопластика, али са слабијом гол разликом (+53 наспрам шабачких +73). Памтиће те бројке, док су живи, Цветковић, Лаковић, Карјук, Косовац, Марковић и друштво. Били смо, додуше, други и три године касније, али Металопластика је тада била рукометни баук Европе, а камо ли тадашње СФР Југославије. После 26 одиграних мечева, забележили смо чак петнаест бодова мање од рукометних ванземаљаца са Саве (34-49).

Са деведесетима све је кренуло набоље. Успони и падови су у спорту нормална ствар, једино што је готово пуне четири деценије трајао наш ход по мукама

Берићетне деведесете. Црвена звезда је рукометни Елдорадо пронашла средином последње деценије прошлог века. Све је почело оним, сада већ далеким, али незаборавним финалом у Пиониру, 1993. године. Две секунде делиле су нас од победе у мајсторици, против Партизана, али… Две секунде, дуге као вечност, једну велику генерацију гурнуле су готово у заборав. Просто је био уклет тим са Бутулијом, Ненадом Перунич ићем, Александром Кнежевићем, Шкрбићем, Перићем… Пораз је био толико болан, да су многи првотимци пожелели да оду и – отишли. Почела је да се ствара једна нова Звезда.

После сезоне лутања дошло је и време за радост. После 39 година чекања, у наше витрине је стигао Куп. Неким другим момцима је пошло за руком оно о чему су маштале бројне генерације. Продефиловало је кроз рукометни клуб на десетине врхунских играча који су жарили и палили Европом и светом, али у дресу најдражих боја нису осетили сласт освајања трофеја. Зато посебним словима треба да буду обележена имена Радосављевић а, Максића, Петрића, Војиновића, Капе, Петковића, Јокића… Вратили су веру у рукометног члана црвено-беле породице. У онај део спортског погона на који је већ почела да се хвата паучина сумње и заборава. Рукометни клуб је био на путу заборава и небриге. Са купом освојеним у великом финалном двомечу са тада великим Пролетером чета тренера Љубе Обрадовића вратила је, уз осмехе и честитања, веру и поверење. У нека нова рукометна једра удахнут је победнички, покретачки ветар.

Ушло се, поново, у стварање новог, младог и полетног тима. Са само четири праве звезде у том тренутку, Перуничићем, Петрићем, Матићем и Милосављевићем, али са сјајним Пуљезевићем и Шарићем на голу, руковођени Јовицом Цветковићем са клупе (смена Љубе Обрадовића је претходно изазвала велике потресе), ништа се значајно није променило. Нова Звезда рођена на успесима, задржала је имиџ клуба који представља страх и трепет. Просто се подразумевало да су титуле наше. За две године је, дакле, пређен пут којим се често иде, али за неке је он вечита слепа улица. Пут од немила и недрага који води до тријумфалних врата. Паметном политиком руковођења, беспоштедним радом и обезбеђеним финансијским средствима, искован је златни кључ којим се улази у предворје славе. Звездино име у рукометном свету почело је да се изговара са поштовањем, дивљењем, код неких и са завишћу. Добро је и то, значило је то много више од лупања по раменима. Значило је да смо недостижни.

Трећа титула у дијамантском низу окачена је 1998. Опет нови тренер, сада је тим био поверен Златану Арнаутовићу. Нови тренер, а прича стара. Ко год играо, ко год командовао, знало се – јуриш на шампионски пехар. Ту није било одступања. Нико не воли да се буди из сна којим се остварују све жеље. Још кад је тај сан стваран, кад га проживљаваш на ногама, усправно и занесено. Кад главом дотичеш рукометно небо славе, летећи по терену димензија 40х20 метара.

И Европа је дрхтала пред момцима у црвено-белим дресовима. Прва година у међународном купу (Куп купова) довела нас је чак до полуфинала. Редом су падали Ђер (34:25 и 27:30), Бањик из Карвине (29:18 и 26:34), Борба из Луцерна (33:23 и 26:23), а на корак до великог финала испречила се Тека из Сантандера (19:25 и 20:19). Име нашег клуба уцртало се на рукометну карту Старог континента. Одмах потом је уследила и прва Лига шампиона и треће место у групи, иза Кила и Винтертура, а испред СКА из Минска. Жреб нам никако није ишао на руку кад год су се одређивали ривали. Опет су нам додељени Шпанци. Тада страшни Адемар Леон нанео нам је највећи пораз у историји 41:20. Опет смо гледали у леђа Винтертуру, а због бољег међусобног скора били испред Драмена.

У сезони 1998/99 доживљено је прво велико разочарање. Нисмо успели ни да се квалификујемо за најелитније европско такмичење. У квалификацијама нам је меру узео стари знанац, СКА. Клуб из Минска је на свом терену успео да надокнади 22:30 из Београда. По истеку шездесетог минута на семафору је писало 32:19. Узеше нам меру и скројише одело бола.

Та сезона(1998.) је била и последња која нам је била за дику и понос у тој деценији највеће рукометне славе. Требало је, потом, да прође шест година како би све било онако како једино и доликује гиганту из славне улице Љутице Богдана. У том вакуму времена изгубљен је компас, загазило се у апатију, која је на крају прерасла у нешто налик ужасу. Изгубљен је идентитет, Црвена звезда је постала топовска храна. Лако достижна мета. И на њеном примеру се види да се из среће у несрећу лако стиже. Лако стиже, а још лакше у њој остаје. Излаз је вешто камуфлиран, па се тешко и проналази.

Четврта година овог миленијума преокренула је све наглавачке. Аждаја се пробудила, лето је донело прегруписавање, стигоше нови људи, са новим идејама, спремни да се ухвате у коштац са летаргијом. Она је најгора. Не видиш и не осећаш је, а у њеном загрљају не схваташ да све тоне око тебе. Док и сам не потонеш.

Остадоше деца која су постала асови, дођоше тада већ искусни и квалитетни Александар Аџић и Никола Којић, за катедру је поново сео Јовица Цветковић. Опет дупла круна и понос урађеним. Лазаревац и Куп је био само увид у оно што је било очекивано још једну шампионску титулу. У бесмртне рукометаше нашег клуба уђоше тако Дарко Станић, Ненад Вучковић, Растко Стојковић, Никола Мањловић, Иван Никчевић, Горан Цветковић… До неких нових успеха, нових победничких шампањаца и дописивања нових имена.

08/27,2013 Posted to СД Црвена Звезда

Comments (0)


Атлетски клуб "Црвена Звезда"

                              ИСТОРИЈА:

Црвена звезда. Атлетско име познато не само на просторима некадашње Југославије већ и атлетске Европе. Шампион Европе из 1989. године, најтрофејнији југословенски и, наравно, српски атлетски клуб, дао је у протеклих 60 година укупно 421 репрезентативца и репрезентативке у сениорској, млађе-сениорској и јуниорској конкуренцији. Они су укупно 2.346 пута стартовали у дресу са државним грбом на званичним такмичењима: 170 сениора 1.961 старт, 26 млађих сениора 35 стартова, 113 јуниора 350 стартова; 62 сениорке 520 стартова, 5 млађих сениорки 5 стартова и 45 јуниорки 151 старт. Атлетичарке и атлетичари Црвене звезде освојили су 425 титула првака државе (СФРЈ, СРЈ, СЦГ) у појединачној конкуренцији (233 мушкарци, 192 жене), а и у екипној конкуренцији без премца су у овом поднебљу. За 60 година остварили су 62 тријумфа на екипним шампионатима (31 сениори, 9 сениорке, 16 јуниори, 6 јуниорке), а у Купу, најбољем мерилу снаге једог клуба, забележили су победу више – 63 (32 сениори, 16 јуниори, 10 сениорке, 5 јуниорке). Овим тријумфима требало би додати и једину титулу укупног победника првенства државе у кросу из 1992. године и 13 појединач них титула у сениорским тркама (сениори, млађи сениори, сениорке). Екипних титула било би и више да није било пауза у одржавању екипних шампионата, а докази за то су и успеси атлетичара и атлетичарки у црвенобелим дресовима на међународној сцени.

На првенствима Балкана на отвореном државни репрезентативци из Црвене звезде освојили су 97 златних медаља, уз још 6 на шампионатима у дворани и 7 на крос-првенствима све у сениорској конкуренцији.

На Медитеранским играма освојено је 26 медаља: 10 златних, 8 сребрних и 8 бронзаних, а на Светским универзитетским играма 12: 6 златних, пет сребрних и једну бронзану.

Када се мере учинци на европској сцени ваља поћи од Драгутина Топића. У Сплиту 1990. у последњој години јуниорског стажа постао је европски сениорски шампион, а две сребрне медаље на првенствима нашег континента, 1974. и 1978. године, освојио је Ненад Стекић у скоку удаљ. На европским првенствима у дворани атлетичари Црвене звезде освојили су 6 медаља – 2 златне (Владимир Милић и Драгутин Топић), сребрну (Ненад Стекић) и три бронзане (Јован Мушковић, Радован Пипловић и Адам Ладик у штафетном трчању и, опет, Драгутин Топић).

Са европских јуниорских шампионата трофеје у Звездину ризницу донели су Андреја Маринковић (сребро) и Јован Мушковић и Ненад Стекић (бронзе).

На светским шампионатима на отвореном, започетим тек 1983, осам финала су значајно остварење „црвено-белих“, а у дворани у Паризу Драгутин Топић је 1997. освојио титулу вицеш ампиона света у скоку увис, док је у Барселони 1995. Драган Перић био трећи у бацању кугле.

Топић је Звезди донео још једну светску медаљу и то најсјанију. На светском јуниорском првенству у Пловдиву 1990. године прескочивши 2,37 м постао је светски јуниорски рекордер и шампион.

Црвено-белима недостаје само олимпијска медаља. Најближи јој је био Драгутин Топић 1996. на Играма у Атланти када је заузео четврто место са истом висином као и освајач бронзане медаље…

Вредност у атлетици мери се пласманима, али и резултатима и Црвена звезда је рекордер по броју рекорда међу нашим клубовима.

Драгутин Топић је једини југословенски, а дакако и српски атлетичар који се дичи титулом светског рекордера. Скоком од 2,37 метара у Пловдиву 12. августа 1990. постао је светски јуниорски рекордер у скоку увис надмашивши у овој актегорији и данас важећег светског рекордера у конкуренцији сениора Кубанца Хавијера Сотомајора. Његов рекорд још није надмаш ен (1992. изједначио га је Аустралијанац Стив Смит).

Ненад Стекић је једини југословенски и српски атлетичар који је носио титулу европског сениорског рекордера. Заслужио ју је скоком од 8,45 метара постигнутим у Монтреалу 25. јула 1975. године и носио је све до 28. јула 1980. када је источни Немац Луц Домбровски прескочио 8,54 м. Стекићев резултат и тридесет година касније је пети на листи најбољих европских резултата свих времена.

На домаћој сцени „црвено-бели“ и даље суверено владају. Шездесету годину дочекују као власници 61 државног рекорда 36 у сениорској и 25 у јуниорској конкуренцији. Сениори држе 19 рекорда на отвореном и 8 у дворани, а сениорке 6 на отвореном и 3 у дворани.

Јуниори се диче са 8 рекорда на отвореном и 4 у дворани, а јуниорке са 8 најбољих достигнућа на отвореним борилиштима и 5 на онима под кровом.

08/26,2013 Posted to СД Црвена Звезда

Comments (0)